Svici u tegli – Slađana Kručičan | Jana

Izdavač: Urban Art

Jezik: srpski

Datum izdavanja: septembar 2016.

Broj stranica: 198

Žanr: ljubavni

★★★¼

3,25/5

                                                           

„Svici u tegli“ je priča o Dušanu, sredovečnom pravniku čiji život izgleda kao u „Danu mrmota“, bez nekih posebnih odstupanja – ide na posao, nakon toga u kafanu, jutrima pati od mamurluka, a ponekad se nađe i neka nedostižna žena za kojom pati i tako ukrug. Kada ga jedne večeri napadnu,  završava u bolnici, što je zasigurno bila sreća u nesreći, jer mu je tako otkriven benigni tumor. Iako bezazlena stvar, podstiče ga da život učini boljim, da se prepusti i pronađe sve ono za čim je čeznuo svih prethodnih godina.

Dušan je neko ko mnogo razmišlja o sebi, o drugima, o tome kako stoje stvari u svetu i kritički promišlja o mnogim stvarima. Često promatra svoju okolinu, šeta uglavnom besciljno beogradskim ulicama i odaje utisak nekoga ko je izgubljen i pokušava da se pronađe. On zna da život kakav vodi nije život, zna da nije srećan, ali nije ni nesrećan. Ipak, u prirodi je svih ljudi da teže ka nečemu višem, pa i on to radi, u početku nesvesno. Teško je izaći iz rutine i on se njoj prepustio, mada je svestan svega – svestan je toga da je daleko pametniji od ekipe s kojom svraća u „Prasence“, sramota ga je čak i od ptica što ga gledaju često pijanog kako se vuče ulicama – pa tek kada postoji šansa da mu je život u opasnosti rešava da preduzme nešto povodom toga.

„Ljudi ne znaju da cene sitnice, stalno opterećeni velikim stvarima, a život čine upravo ta mala, mikroskopska zadovoljstva.“

Kroz Dušanova razmišljanja prikazana je kritika današnjeg društva i njegov lik predstavljen je u kontrastu sa svim čega se on gnuša. On je otvoren, spontan, neko ko može da čeka i ne živi udarničkim tempom, kakav je uočio kod mnogih. Kritika društva je u neku ruku potpuno na mestu, ali deluje kao rezultat ogorčenosti nekoga ko ne može da se uskladi s vremenom u kom živi i samim tim je možda i preterana.

Knjiga ima ispovedni ton, koji se ne pokazuje samo u karakterizaciji Dušanovog lika, već i u odnosu mnogih drugih s Dušanom. Saznajemo mnoge životne priče, neke tužne, neke smešne, neke sasvim obične, a situacije u kojima ih saznajemo vrlo su interesantne. U svim tim situacijama dijalozi zvuče čudno, uvek nedostaje nešto kako bi se mogle osetiti emocije onog s kim Dušan razgovara ili neka reakcija tih likova. Iako smo se upoznali s mnogim licima koja su savršeno uklopljena u priču, teško je povezati se s njima i osetiti bilo kakvu vrstu empatije prema njima.

Ono što je najupečatljivijeu knjizi jesu opisi Beograda. Kroz svaku reč čitalac može da vidi sebe kako korača poznatim ulicama, a verujem da bi i oni koji se nikada nisu našli u Beogradu mogli da zamisle njegovu lepotu.

Na samom početku knjige definisana je reč svitac – Lampyris Noctiluca („onaj koji svetli“, „zvezdana buba“), insekt, pojavljuje se leti , u poljima, kada žito zri, živi samo dva meseca. Zatim imamo i citat u drugoj polovini: „Želeo sam da uhvatim ove trenutke i zarobim ih kao svice u teglu, kada sam bio mali. Želeo sam da, kao nekada, mogu povremeno da izvadim teglu, da se nauživam, potom je vratim na skrovito mesto i čuvam za drugi, treći, petstoti put.“ I sasvim je jasno da je kroz priču spisateljica provukla i večitu ljudsku težnju ka sreći, ka želji da ona što duže traje, ali i shvatanje da ni sreća ali ni tuga ni sve ono između ne traje zauvek.

Jeste li vi čitali „Svice“?

Do sledeće objave,

Jana vam šalje pozdrave ♥